Szerb gimnázium, Újvidék, 1901
Говор професора Благоја Бранчића о ев. Сави 1902. Ваше Високоиреосве ш теист во! Пошшовани зборе! Мили учепщи! Међу просветним иитањима, која нам се намеку данас, кад широм раскомаданога Српства славимо успомену на првог српског просветители, наставника и учители „к жизни“, моју нажњу особито привлачн једпо, које ми je и по мојем положа] у најближе, а и но својој актуалности све нас нодједнако занима. Дворана, у којој се сакупьени налазимо, дворана je српске велике гимназије новосадске, једине српске гимназије у ужој Угарској. Па о чему би нам било прече говорити на овом месту него о ономе, што се односи на нознв и рад гимназије. Нашто je гимназија? Шта се очекује од гимназије? Да то питанье поставимо, имамо сад п спољашњег новода. Српска велика гимназија новосадска била je сретна, да je лањске године добила нову зграду — ову дивну палату, у коју смо, ноштованп зборе, ево сакупьени. Стари жар српскога родолубла синуо je — после дуже паузе — опет у свој сјајностп! На вапај неколицине .ъуди, који су најбоље познавали незгоде старе гимназијске зграде, потекоше тако обилати народни прилози. да српска новосадска гимназија доби управо величанствену палату, којој многе друге завидетн могу. Зато пека je и овом приликом на моја смерна уста изречена слава и хвала барону Милошу Bajufíy од Вараднје и свима осталим дароватељима! Слава им! Но поштовани зборе! палата je само сно.ъашньа, мртва, материјална страна гимназије. Много je важнија тьена унутрашња, жива, душевна страна. 1*